“Pazi šta ti kažem, ovo je najopasniji mladi bend u Holandiji.”
Ovako priča Kun ter Hehde, prvi čovek male izdavačke kuće “Subroutine records”, specijalizovane za domaći (holandski) indi zvuk. Kun, tridesetšestogodišnjak u majci KLF-a sa kačketom na glavi koji retko skida, ima razloga da bude zadovoljan. Jedan od njegovih bendova, The Homesick, upravo je završio nastup u beogradskom klubu Kvaka 22. I to kakav: beogradska publika podržala je mlade Frižane u prilično velikom broju, reagujući na njihove note sa neskrivenim entuzijazmom.
Ter Hehde je dobro znan lik u beogradskim alt-rok krugovima. Stalan posetilac našeg regiona još od 2004, ovaj Holanđanin se uporedo bavi promocijom balkanskih bendova u zapadnoj Evropi pod firmom “Jugofuturizam”. Zahvaljujući njemu, publika u Amsterdamu, Roterdamu, Utrehtu, Hroningenu i drugim holandskim gradovima imala je priliku da vidi bendove kao što su Repetitor, Vlasta Popić, Petrol. Ali primarano se bavi promocijom mladih holandskih bendova.
– Pogledaj ti ove momke – pogledaj evo njega – pokazuje Kun prstom na basistu Japa van der Veldea koji se šeta okolo. – Da l’ bi ikad rekao da je muzičar? Dečko liči na prosečnog gimnazijalca, a video si kako svira i kakvu energiju ima. Engleski mladi bendovi svi imaju stav rok zvezda, ali im je svirka tanka. Ovi momci su sušta suprotnost – elaborira on.
Nije da nije u pravu. Trojac iz Dokuma, malog mesta iz Frizije, provincije sa krajnjeg severa Holandije, zaista izgleda kao da su tek juče kupili prvo legalno pivo i upisali auto-školu. Ali kada uzmu instrumente, sve se drastično menja. Već spomenuti Jap (20) i gitarista Elijas Elhersma (22) se smenjuju na vokalima, a odličnu pozadinu daje im bubnjar Erik Vodvek (20). Kad se sva tri elementa spoje, ako zažmurite, pomislićete da ste u nekom zadimljenom klubu na severozapadu Engleske u nekoj 1981. godini. Ovi momci, koji sviraju od 2013, u martu su izdali prvi album Youth Hunt, a pre njega objavili su i par sedmoinčnih singlova i EP-jeva.
Pre nego što je The Homesick počeo nastup, publiku su već solidno zagrejali odlični domaći opener Klotljudi, garažni rokeri pojačani klavijaturama. Klotljudi, koji zvuče kao miks Stoogesa i Velvet Undergrounda, relativno su sveža pojava na domaćoj sceni – postoje nekih godinu dana i inicijalno su počeli kao trio, da bi sada narasli na čak pet članova. Kvaka 22 je njima de fakto domaći teren, budući da su tu već nastupali nekoliko puta.
Ali holandski bend je bio zvezda večeri. Oni zvuče kao britanski post-pank bend sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih, sa uplivom dream-pop i shoegazeelemenata koji su došli nešto kasnije.
Nakon tog početnog ispipavanja, masa koristi prvi malo brži ritam da pokrene šutku – dobro, de, gurku – situacija na terenu se sada jasno menja, ljudi su zvanično prihvatili goste sa dalekog Zapada, i bend uspešno jaše taj talas sve do kraja. The Homesick su svirali i u Londonu, i u Berlinu, i na drugim viđenijim lokacijama (Kun mi kaže da je njihov poslednji londonski koncert u klubu kapaciteta 250 osoba bio rasprodat), ali odziv u Beogradu ih je vidno iznenadio.
– Neverovatno, čoveče. Totalno nepoznat bend, pa još u ponedeljak veče, a vidi kako ispade – kaže mi Elijas. Jap se jednako ushićeno nadovezuje. – Ovo baš nismo očekivali, stvarno lep osećaj.
Pitam ih da mi ispričaju nešto o Friziji, nama u Srbiji manje poznatom delu Holandije – ljubitelji fudbala su čuli za Herenven i Kambur, ali mnogi verovatno ne znaju da Frizija ima sopstveni jezik, različit od holandskog.
– Ah, to vam je provincija kao i svaka – kaže Erik. – Vama je Frizija verovatno kao nama neki manje poznati deo Srbije – dodaje Elijas. Erik dalje objašnjava da je u Friziji najjača grana ekonomije poljoprivreda. Ali, kažem ja, vi ipak imate taj vaš jezik. Jeste, jeste, slažu se sva trojica. Ipak, malo specifičnija provincija nego ostale.
Zanima me kako tri mlada momka iz gradića sa krajnjeg severa Holandije od jedva deset hiljada duša počnu sa rokenrolom.
– Tako što sedneš za kompjuter, upališ internet, i provaljuješ nove bendove, novu muziku koja ti se sviđa – odgovara spremno Jap. Na pitanje koji su to bendovi, dodaje – Oh, pa, Velvet Underground, Joy Division, Deerhunter, Ariel Pink… Znaš, sve ono što ne liči na ono što ide na radiju.
Kažem im da meni lično najviše liče na Echo & the Bunnymen. – To nam često kažu”, priznaje Elijas. – Moja majka misli da imam sličan glas kao njihov pevač.
Oh sjajno, hvala ti majstore, sad se baš osećam mladoliko. Sa druge strane, ovi momci se nisu ni rodili kada sam ja slušao Jana Mekaloha i drugove kao srednjoškolac, tako da, nije da i nisu u pravu.
– Generalno, zvuk osamdesetih iz Engleske, ali takođe i američke šezdesete i sedamdesete. To su neki naši glavni uticaji – pojašnjava Jap.
Ovakav vid muzike nije baš blizu mejnstrim zvuka.
– Imamo svoje mesto unutar scene, i poznati smo u tim nekim andergraund krugovima, ali nešto nas nema na radiju i u drugim mejnstrim medijima – kaže Jap. – Mislim, možda bismo i mogli malo lakše da se probijemo kada bismo učinili neke ustupke, ali to onda ne bi bila muzika koju volimo i to ne bi bilo to.
Može li se u Holandiji živeti od indi roka?
– Ne ako sviraš samo u Holandiji! – odmah odgovara Elijas. On je, uzgred, jedini koji nema neki posao van grupe – druga dvojica ili nešto rade, ili sviraju u još par drugih bendova.
Priznajem im da mi je i jako simpatično što ih njihova prva prva turneja vodi u ono što većina zapadnih Evropljana smatra neistraženom divljinom. Pre Beograda, The Homesick su svirali u Trnavi, Ljubljani i Zaboku, a slede im još i gostovanja u Skopju, Sofiji i Subotici. Prepostavljam naglas da, kada nekom u Holandiji kažeš “idem sa bendom na turneju”, ljudi verovatno misle na Minhen, Pariz i Mančester, a ne Zabok, Skopje i Suboticu.
– Kun ima puno veza ovde, a i rado dolazi na Balkan privatno. I mi smo hteli da obiđemo Balkan, pa smo se brzo dogovorili – kaže Erik. Elijas još jednom hvali beogradsku publiku i dodaje kako je ovo, za sada, jedan od najboljih koncerata u njegovom životu.
Jap klima glavom. – U Holandiji ljudi malo drugačije reaguju na našu svirku. Ovo ovde, u Beogradu, baš je bilo legendarno.
Za kraj, pitam ih koje su im ambicije i ciljevi. Sva trojica odgovaraju identično – da nastave da prave muziku koja je njima kul i da sviraju još koncerata. Opraštamo se, jer valja ići dalje u dubine Balkana.
Umesto pozdrava, u šali im kažem “dogodine na Exitu”, na šta oni odgovaraju kako bi to bilo stvarno, stvarno, stvarno super.
Mladalačka energija The Homesick vidno je prijala svim prisutnima, i ne treba da vas iznenadi ako u budućnosti vidite ovaj bend na malo većoj pozornici. Ako ste u prilici, uhvatite ih u Subotici 6. oktobra – nećete zažaliti.
PREUZETO SA: vice.com
